У суботу, 28. маја 2022. године питомци  1. класе Средње школе унутрашњих послова у Сремској Каменици прославили су пола века од матуре.  Уписали су је у септембру  далеке 1967, а матурирали 1971. године.  Од њих 264, колико их је матурирало, на прослави се појавило око 70 некадашњих питомаца.

Због познате епидемиолошке ситуације, обележавање 50 година матуре некадашњи питомци нису били у могућности да прославе прошле године, па су своју прославу одложили за ову. Како и сами кажу, боље икад него никад.

Ове прославе, иначе, организују сами ђаци. Одреде чланове организационог одбора, јаве се Центру да провере која је субота у мају или јуну слободна, обавесте своје класиће, позову професоре и старешине. Окупљање је обично  око 11-12 сати, па следе заједнички састанак, ЧОС, фотографисање и ручак.

Свечано расположени и узбуђени, као и када су пре 50 година имали прославу матуре, учесници су прошли ходницима своје школе присећајући се средњошколских  дана, другова и професора.

Евоцирали су успомене на школске дане, кад је школство било на завидно високом нивоу, а Средња школа унутрашњих послова у Сремској Каменици  на просторима бивше СФРЈ носила епитет чувене школе. Нису скривали понос  што је „њихова“ школа и дан данас на добром гласу.

Домаћин, начелник Центра Желимир Мрдаљ, обратио се присутнима :„Желео бих најпре да вас све поздравим и пожелим добродошлицу у „вашу‟ школу, место где сте провели четири године свог детињства. Најпре бих вам се захвалио што сте исписали једну веома важну страницу историје ове установе. Поносни смо на вас јер сте самим својим постојањем и делом ударили темеље савременог школства полиције. Ви сте генерација која је изнедрила велике људе, полицајце, генерале, на које је поносно цело  Министарство унутрашњих послова. Трудимо се да наставимо традицију коју сте ви започели, да очувамо благо које сте и ви чували док сте, практично, живели овде, да сачувамо овај велелепни кампус, али исто тако и да га надограђујемо, модернизујемо и оплемењујемо.  Лако је заборавити шта је заправо важно у животу. Праве вредности живота нису опипљиве. Никада нису и никада неће бити материјалне природе. Голим оком не можемо да их видимо. Зато се ми овде трудимо да ове младе људе, које обучавамо и којих је из године у годину све више, научимо животним вредностима које сте нам ви оставили у аманет, али исто тако да никада не забораве све они који су некада шетали овим ходницима, травњацима и посветили живот полицијском послу! Још једном вам желим пуно здравља и да се овде сретнемо на прослави једног века од матуре!‟

Овакав завршетак обраћања изазавао је осмех код свих присутних и громогласни аплауз.

Након домаћинске добродошлице, присутнима се обратио и заменик начелника Центра за полицијску обуку Душан Максимовић у име начелника Сектора за људске ресурсе.

Окупљени су се са посебном сетом присетили својих колега који више нису са њима . Минут ћутања претходио је обраћању генерала полиције Станише Трујића, питомца 1. класе, који је подсетио своје „класиће‟ на време када су се уписивали у школу, какви су тад били услови, кроз шта су све прошли у току школовања, али и кроз службу . Истакао је да су на прославу пола века матуре дошли чак и они који нису завршили школу, што је само знак да су јединство, братство и љубав нераскидиви и немају препрека.

Да су поштовали и волели своје професоре, али и они њих , говори чињеница да су се међу питомцима 1. класе СШУП-а на овој прослави нашли професорица немачког језика Славица Андабак, Спасе Савић, чувени Џими, професор СФО-а, а посебно изненађење је направио професор физичког Семек Чаба, који је специјално због овог догађаја дошао из Мађарске.

Велико пријатељство међу класама показало се и овог пута, те су се међу гостима нашли  и питомци 2, 3. и 4. класе СШУП-а: проф. др Милош Марковић (2. класа) , генерал полиције др Обрад Стевановић (3. класа) и генерал полиције др Маринко Кресоја (4. класа).

Након састанка у биоскопској сали, уследило је заједничко фотографисање испред улаза у зграду, а потом и свечани ручак у новом ресторану. Нов простор, модеран ручак, весела и енергична атмосфера, али сећања на давна времена нису јењавала ни једног тренутка.

Лепота оваквих сусрета што су окупљени одмах договарали свој следећи сусрет и како и они сами рекоше „Само Бог нека нам подари здравља и ето нас опет!‟

Невероватна енергија коју су ови дивни људи унели у наш Центар је неописива. Топлина и сета у очима за некадашњим данима које су овде проводили, туга за онима који више нису са њима, али срећа што ипак имају прилику да са неким „својим‟ прославе пола века матуре. Није мала ствар.

Можда је истина. Можда не знамо шта имамо, док то не изгубимо. Али, можда је истина и да не знамо шта нам недостаје док то не нађемо.
(Иво Андрић)

Текст:
Маријана Милановић

Фотографије:
CanonM