Дана 1.4.2023. године одржан је међународни теквондо турнир у Лозници, у оквиру Српске Интернационалне Теквондо Асоцијације ( SITA ). Такмичење је окупило преко 300 такмичара из 5 земаља, који су се такмичили у дисциплинама форме и спаринг.

Полазник Центра за основну полицијску обуку Дејан  Матић 39/2, такмичио се у три категорије: у дисциплинама форме црни појас  III дан и у две категорије спаринга – сениори до 70 килограма и до 78 килограма. У свим категоријама полазник је остварио одличан успех, освојивши три златне медаље.

Ко је Дејан Матић?

Полазник сам Центра за основну полицијску обуку. Живим у Коренити, месту  недалеко од града Лознице. Завршио сам Основну школу „Кадињача” и Средњу економску школу, смер кулинарски техничар, у Лозници. Одлучио сам да након средње школе, уместо факултета, покушам да конкуришем у Центар за основну полицијску обуку и успео. Сада сам овде и заиста се трудим да дам све од себе, да покажем да се све може када се хоће, и да се учи и да се тренира и да се постижу велики резултати!

Када си почео да тренираш теквондо?

Мој први сусрет са теквондом, догодио се пре 14 година. Заправо, мој старији брат Милош је већ тренирао, а ја сам увек остајао код куће, јер сам још увек био „мали” за тај спорт. Када сам напунио 7 година, отац је одлучио да ме упише на теквондо, наравно, на моје досађивање и наговарање. Прве кораке у овом спорту сам започео у теквондо клубу „Лозница”. Био сам хиперактивно дете и коначно сам почео да трошим вишак енергије на прави начин.

2010. године је отпочела моја такмичарска каријера, која траје и дан данас. Иза мене је, од тада , много такмичења, од којих бих издвојио одлазак на Европско и Светско првенство.

2015. године сам проглашен за најбољег спортисту града Лознице. Након месец дана, стигао је позив од репрезентације за одлазак на Европско првенство у Грчкој. После Европског првенства сам прешао у Теквондо клуб „Тае-Ло”, код искусног тренера, Марка Живковића. Следеће године сам учествовао на Светском првенству у Холандији. Успеси су се након тога ређали, један за другим. Остваривао сам своје циљеве и жеље из детињства.

Године 2017. освојио си златну медаљу на Светском првенству у Холандији са тек навршених 15 година. Колико ти је значило ово велико признање, али и мотивисало за даље усавршавање и рад на себи?

Та година и такмичење су на неки начин испуњење дотадашњих снова. Старосна граница је била од 15 до 17 година, а ја тек напунио 15, тако да ми је то било прво такмичење у вишој старосној категорији. Није ми било свеједно да станем на борилиште са старијима од себе, и није било лако, али се упорност исплатила. Освајање злата било је нешто незамисливо и за мене и за мог тренера. Радили смо на томе, веровали смо и победили. Узео сам једну златну и једну сребрну медаљу. После тога сам одлучио да још више радим на себи јер нисам желео да ме успех понесе.

Да ли си имао подршку породице?

Подршка породице је од првог тренинга присутна и никад није изостала. Кроз овај спорт и подршку породице сам научио да се борим до краја и да никад не одустајем. Овај спорт ми је допринео да очврснем, како психички, тако и физички. Свега тога не би било да није било моје породице. Сваки одлазак на тренинг и такмичење, савладао сам уз њихову подршку. Увек ћу им бити захвалан због тога!

Ко је главни кривац што си упловио у ове воде?

С обзиром да је мој брат почео да тренира 5 година пре мене, врло добро сам знао шта желим да тренирам. Он је био главни „кривац” за моје искуство у теквондоу. Када сам почео да се такмичим, имао сам додатни мотив, а то су били успеси. Овај спорт је пун успона и падова, баш као и живот. Самим тим, неуспеси су саставни део овог спорта. Нисам дозволио да ме они поражавају. Насупрот, тренирао сам још упорније. То је била формула за успех.

Колико је за једног теквондисту значајно знање које му пружи тренер, а колико искуство које сам стекне у самосталној борби? Шта је теби важније?

Искуство у самосталној борби је драгоцено, али пре тога треба имати тренера који те води кроз ту самосталну борбу. Тренер је мени веома значајан првенствено због сарадње која је дуга већ 14 година. Све смо прошли заједно, од пораза до великих победа и повреда. Марко Живковић је највише утицао на мој развој као спортисте и нема начина да му се за то адекватно одужим. Тако да је мој одговор – подршка тренера.

Колико је важна воља и упорност, толико је важна и улога тренера у животу једног спортисте. Да су осећања и поштовање обострани говори нам и Дејанов тренер који о њему има само речи хвале!

Дејан тренира теквондо 14 година у клубу „Тае-Ло”. Тренутно има црни појас 3. Дан. Вредан је, посвећен и сваки свој задатак схвата озбиљно и одговорно. Тих, ненаметљив, али правичан. Управо те његове врлине су му помогле да лакше дође до овако високог звања.

Као његов тренер више пута сам се уверио колико поштује туђе мишљење, као и савете. Поседује висок ниво теквондо вештине, али то никада до сад није примењивао ван сале. Освајао је многобројне медаље у земљи и иностранству. Њагог највећи успех је златна медаља са Светског првенства у Холандији (Берневелд) 2017. године. Дејан је неко ко зна шта жели и не одустаје од својих циљева.

Рекао си ми да си учествовао и на популарним OCR тркама?

Цела прича око, популарних, трка са препрекама ( OCR – Obstacle course racing ), започела је крајем 2021. године. Мој друг Алекса Недељковић и ја смо планирали учешће на једној од предстојећих трка. Алекса је особа с којом сам претрчао толико километара и увек смо се држали заједно, тако да је ово био прави избор.

Оно што ме посебно радује што смо обојица кренули стопама људи који ће служити грађанима Србије. Прошле године сам ја конкурисао у Центар, а Алекса у Ватрогасно- спасилачку јединицу.

На првој трци смо се опробали наредне године, почетком маја. Трка се одржала на Тари и окупила је преко 1500 учесника. Провод је био одличан, упознао сам доста нових људи, адреналиста. Након прве трке, пуни утисака, већ смо договарали нову. Крајем маја сам успешно истрчао полумаратон. То је једна од остварених жеља, из детињства. До краја године учествовао сам на још једној трци. Након тога сам започео обуку у Центру, самим тим сам био спречен да учествујем на овогодишњим тркама. Када завршим обуку, планирам да се још више посветим оваквим догађајима, јер остављају превелики утисак, али и неко ново искуство.

Рекао си ми да је једна особа нарочито вредна пажње када причамо о твом животу, али и спорту?

Да, то је моја девојка Нина. Она ми је посебан вид подршке, јер и сама као борац и особа која тренира теквондо, разуме како понекад гледам на неке ствари из перспективе борца унутар борилишта, али и ван њега.

У животу добијеш оно што имаш храбрости да тражиш, а највећи дар љубави је то да све што дотакне учини светим.
Сматрам да ова наша веза може само да покаже колико је битно да поред себе имате неког ко безусловно верује у вас, и у добру и у злу!

Зашто полиција? Шта те је мотивисало да дођеш у Центар?

Мој сан о полицији  је потекао још из дечачких снова. Одувек ме је привлачила „плава униформа”. Кроз  одрастање сам се све више интересовао за овај посао. Након средње школе сам конкурисао и имао сам срећу да постанем полазник Центра за основну полицијску обуку.

Да ли овде имаш подршку од стране надређених и руководства за тренинге и одласке на такмичења?

У току обуке сам учествовао на међународном теквондо такмичењу ( SITA open ) у мојој, родној, Лозници. Моји надређени из Центра су ми изашли у сусрет. Дозволили су ми да одсуствујем са обуке, ради одласка и учешћа на такмичењу. Веома сам захвалан због поверења које су ми указали. Сматрам да имам њихову подршку. Освојио сам 3 златне медаље и надам се да сам оправдао своје одсуство и указано ми поверење.

Поделите овај чланак на социјалним мрежама!

Пријавите се на билтен.

Редовно добијајте информације из ЦОПО центра.