Дана 1.4.2023. године одржан је међународни теквондо турнир у Лозници, у оквиру Српске Интернационалне Теквондо Асоцијације ( SITA ). Такмичење је окупило преко 300 такмичара из 5 земаља, који су се такмичили у дисциплинама форме и спаринг.

Полазник Центра за основну полицијску обуку Дејан  Матић 39/2, такмичио се у три категорије: у дисциплинама форме црни појас  III дан и у две категорије спаринга - сениори до 70 килограма и до 78 килограма. У свим категоријама полазник је остварио одличан успех, освојивши три златне медаље.

Био је ово повод  да приметимо, да у нашим редовима, под окриљем Центра живи и ради овај необично скроман  момак и да са њим мало попричам о жељама, сновима и постигнућима до сада,али и плановима за будућност, како у спорту тако и у животу.

Ко је Дејан Матић?

Када си почео да тренираш теквондо?

Мој први сусрет са теквондом, догодио се пре 14 година. Заправо, мој старији брат Милош је већ тренирао, а ја сам увек остајао код куће, јер сам још увек био „мали" за тај спорт. Када сам напунио 7 година, отац је одлучио да ме упише на теквондо, наравно, на моје досађивање и наговарање. Прве кораке у овом спорту сам започео у теквондо клубу „Лозница". Био сам хиперактивно дете и коначно сам почео да трошим  вишак енергије на прави начин. 

2010. године је отпочела моја такмичарска каријера, која траје и дан данас. Иза мене је, од тада , много такмичења, од којих бих издвојио одлазак на Европско и Светско првенство.  

2015. године сам проглашен за најбољег спортисту града Лознице. Након месец дана, стигао је позив од репрезентације за одлазак на Европско првенство у Грчкој. После Европског првенства сам прешао у Теквондо клуб „Тае-Ло", код искусног тренера, Марка Живковића. Следеће године сам учествовао на Светском првенству у Холандији. Успеси су се након тога ређали, један за другим. Остваривао сам своје циљеве и жеље из детињства.  

Године 2017. освојио си златну медаљу на Светском првенству у Холандији са тек навршених 15 година. Колико ти је значило ово велико признање, али и мотивисало за даље усавршавање и рад на себи?

Та година и такмичење су на неки начин испуњење дотадашњих снова. Старосна граница је била од 15 до 17 година, а ја тек напунио 15, тако да ми је то било прво такмичење у вишој старосној категорији.  Није ми било свеједно да станем на борилиште са старијима од себе, и није било лако, али се упорност исплатила. Освајање злата било је нешто незамисливо и за мене и за мог тренера. Радили смо на томе, веровали смо и победили. Узео сам једну златну и једну сребрну медаљу. После тога сам одлучио  да још више радим на себи јер нисам желео да ме успех понесе. 

С обзиром на то да уз теквондо јачамо не само своје тело већ и свој ум, дух и енергију, можеш ли рећи да си другачија, јача особа од када тренираш ову корејску борилачку вештину?

Много рада, труда, али и вере, и успех је загарантован, а управо оваквом стрпљењу и дисциплини  могу да захвалим теквонду.

Да ли си имао подршку породице?

Подршка породице је од првог тренинга присутна и никад није изостала. Кроз овај спорт и подршку породице сам научио да се борим до краја и да никад не одустајем. Овај спорт ми је допринео да очврснем, како психички, тако и физички. Свега тога не би било да није било моје породице. Сваки одлазак на тренинг и такмичење, савладао сам уз њихову подршку. Увек ћу им бити захвалан због тога!

Ко је главни кривац што си упловио у ове воде?

С обзиром да је мој брат почео да тренира 5 година пре мене, врло добро сам знао шта желим да тренирам. Он је био главни „кривац" за моје искуство у теквондоу. Када сам почео да се такмичим, имао сам додатни мотив, а то су били успеси. Овај спорт је пун успона и падова, баш као и живот. Самим тим, неуспеси су саставни део овог спорта. Нисам дозволио да ме они поражавају. Насупрот, тренирао сам још упорније. То је била формула за успех. 

Колико је за једног теквондисту значајно знање које му пружи тренер, а колико искуство које сам стекне у самосталној борби? Шта је теби важније?

Колико је важна воља и упорност, толико је важна и улога тренера у животу једног спортисте. Да су осећања и поштовање обострани говори нам и Дејанов тренер који о њему има само речи хвале!

Дејан тренира теквондо 14 година у клубу „Тае-Ло". Тренутно има црни појас 3. Дан. Вредан је, посвећен и сваки свој задатак схвата озбиљно и одговорно. Тих, ненаметљив, али правичан. Управо те његове врлине су му помогле да лакше дође до овако високог звања.

Као његов тренер више пута сам се уверио колико поштује туђе мишљење, као и савете. Поседује висок ниво теквондо вештине, али то никада до сад није примењивао ван сале. Освајао је многобројне  медаље у земљи и иностранству. Њагог највећи успех је златна медаља са Светског првенства у Холандији (Берневелд) 2017. године. Дејан је неко ко зна шта жели и не одустаје од својих циљева.
 

Рекао си ми да си учествовао и на популарним OCR тркама?

Цела прича око, популарних, трка са препрекама ( OCR - Obstacle course racing ), започела је крајем 2021. године. Мој друг Алекса Недељковић  и ја смо планирали учешће на једној од предстојећих трка.  Алекса је особа с којом сам претрчао толико километара и увек смо се држали заједно, тако да је ово био прави избор. 

Оно што ме посебно радује што смо обојица кренули стопама људи који ће служити грађанима Србије. Прошле године сам ја конкурисао у Центар, а Алекса у Ватрогасно- спасилачку јединицу.  

На првој трци смо се опробали  наредне године, почетком маја. Трка се одржала на Тари и окупила је преко 1500 учесника. Провод је био одличан, упознао сам доста нових људи, адреналиста. Након прве трке, пуни утисака, већ смо договарали нову. Крајем маја сам успешно истрчао полумаратон. То је једна од остварених жеља, из детињства. До краја године учествовао сам на још једној трци. Након тога сам започео обуку у Центру, самим тим сам био спречен да учествујем на овогодишњим тркама. Када завршим обуку, планирам да се још више посветим оваквим догађајима, јер остављају превелики утисак, али и неко ново искуство.

Рекао си ми да је једна особа нарочито вредна пажње када причамо о твом животу, али и спорту?

Да, то је моја девојка Нина. Она ми је посебан вид подршке, јер и сама као борац и особа која тренира теквондо, разуме како понекад гледам на неке ствари из перспективе борца унутар борилишта, али и ван њега.

У животу добијеш оно што имаш храбрости да тражиш, а највећи дар љубави је то да све што дотакне учини светим.
Сматрам да ова наша веза може само да покаже колико је битно да поред себе имате неког ко безусловно верује у вас, и у добру и у злу!

Зашто полиција? Шта те је мотивисало да дођеш  у Центар?

Мој сан о полицији  је потекао још из дечачких снова. Одувек ме је привлачила „плава униформа". Кроз  одрастање сам се све више интересовао за овај посао. Након средње школе сам конкурисао и имао сам срећу да постанем полазник Центра за основну полицијску обуку. 

Да ли овде имаш подршку од стране надређених и руководства за тренинге и одласке на такмичења?

Да би био успешан спортиста потребно је много труда, рада и одрицања. Шта те мотивише да идеш даље у тешким тренуцима или када се осетиш уморном од свега?

Било је доста таквих момената. Није сваки дан сјајан, није да ми се сваки дан иде на тренинг, али сваки пут ме циљ мотивише. Знам шта  имам испред себе и знам да том циљу ништа не може да стане на пут као што је умор или неки тежак моменат. Увек удахнем и идем даље.

Где видиш себе у будућности? Да ли намераваш да наставиш да се бавиш овим спортом?

У будућности, након обуке, планирам да се вратим интензивнијим тренинзима и да наставим са својом такмичарском каријером. То је нешто што ме испуњава. Волео бих да поновим учешћа на великим, европским и светским такмичењима. Сматрам да сам у најбољим годинама и да могу да остварим још пуно добрих успеха. Ово су за сад медаље и пехари  које сам освојио, али ћу се потрудити да их буде много више, бар да прекријем под једне просторије- кроз осмех говори увек насмејан Дејан.

Колико је битно имати оваквог човека у редовима полиције?

Први пут пишем своје утиске о неком полазнику овако јавно. Прво је то била шала када смо се договарали ко ће о Дејану нешто рећи, а онда сам после свега одлучила да то стварно будем ја. С обзиром да уређујем сајт и пишем текстове, трудим се да дам што реалнију слику о сваком о коме пишем. После ове сарадње са Дејаном имам некако и част и обавезу да напишем своја запажања и мишљење.

Искрена да будем, до вести о постигнутим резултати нисам много знала о Дејану..тих, умерен, ненаметљив, као што је истакао и његов тренер. Након ове сарадње за текст на сајту, мало је рећи да сам одушевљена што је један овакав момак полазник Центра, а ускоро и полицијски службеник у редовима Министарства унутрашњих послова Републике Србије. 

Невероватно је колико је Дејан посвећен сваком задатку. Са колико преданости и стрпљења обавља све што му се зада, што само показује колико је бављење овим спортом од  Дејана начинило правог човека, на којег ћете моћи увек да се ослоните. Да не говорим о писмености. Како он каже, ја не знам да украсим, али сам се потрудио да пудем писмен јер потичем из Вуковог краја. Предајем му Вештине комуникација и на часовима се никада није наметао али када бих га нешто питала, одговори су увек били на месту и за сваку похвалу.

Сви у Центру смо поносни на њега, али ја некако понајвише јер потиче из мог родног краја и драго ми је што је показао какви смо, да никада не одустајемо и да гинемо за циљ и за понос људи до којих нам је стало. Доказао је да се шампиони не стварају у теретанама, него од нечега што имају дубоко у себи - жеље, визије и снова. Показао је мораш да верујеш у себе, чак и онда када нико други не верује, јер је то једини начин да се нађеш на трону на сваком такмичењу. Границе не постоје и што више сањаш, даље досежеш.

Волим оне који се смеју у проблемима, који изналазе нову снагу у тешкоћама, те постају још храбрији. У таквим условима ускогрудни посустају, али они чија су срца чврста, чија савест оправдава њихова дела, су спремни да следе своје принципе до смрти.

Е, то је Дејан и желим му само да заувек остане свој!

Дејан наставља да сања, што значи само једно - ускоро га чекају нови изазови. Желимо му пуно успеха, да поред  кимона уједно позлати и полицијску униформу. Заправо, у то и не сумњамо, јер је Дејан доказао да упорност и поштен однос према послу гарантују успех, без обзира на то које је боје униформа и којим се послом човек бави, јер будућност припада онима који верују у лепоту својих снова.

Текст:
Маријана Милановић
Дејан Матић

Фотографије:
Дејан Матић 39/2
Кристина Кузманов 36/7