Догађаји

Годишњице матуре

Бивши ученици СШУП-а састали су се лета 2013. године у својој Школи поводом годишњица матуре: 37. кл. 25. маја, 3. кл. 1. јуна, 32. кл. 8. јуна и 13. кл. 29. јуна.

Ове прославе, иначе, организују сами ђаци. Одреде чланове организационог одбора, јаве се Центру да провере која је субота у мају или јуну слободна, обавесте своје класиће, позову професоре и старешине. Окупљање је око 11-12 сати, па следе заједнички састанак, ЧОС, фотографисање и ручак. Они искуснији, из старијих генерација (и ретко из млађих), знају да од тад, па до краја дружења не могу причати ако имају музику, нарочито ако је са озвучењем.
Одмах би требало одредити и оне који ће организовати следећи сусрет.


Сећања професора после четири деценије

- Заборавите бар на тренутак ова тешка времена и сетите се оних које сте овде провели - рекла је начелница Центра Биљана Пушкар некадашњим ученицима 3. класе Средње школе унутрашњих послова, 1. јуна 2013, на прослави 40. годишњице њихове матуре. - Из ваше генерације смо имали доста старешина у овој школи. После 2000. године смо морали да градимо нешто ново. Школа је морала да се промени. То су тражили и наши руководиоци и међународна заједница. Наша полиција била је међу најбољим у Европи. Програм обуке у Центру изграђен је на темељима онога што сте и ви учили. Број часова стручних предмета је и сад скоро исти као и пре - око 1.300. Нове су наставне методе, сад има више практичних ситуација, изграђени су нови објекти и реновирани постојећи...
Пошто је данас свечарски дан, хтела сам само да вам објасним да је ово некаква синергија онога што је постојало и овог новог начина обуке.

Након што је бивше ђаке поздравио њихов васпитач Илија Керкез, чланови организационог одбора, др Здравко Скакавац, Боро Предраговић и Милош Јовановић, позвали су све присутне да се заједно фотографишу.

Класа се затим поделила и 9 одељења наставило је дружење у учионицама. У једној, са бројем 6, затекли смо 6. одељење са својом разредном, професорицом енглеског, Аницом Добродолски .
- Не могу више да вам кажем децо, а то ми је најближе и најдраже. Требало би господо. Ви сте 1. генерација којој сам предавала у овој школи. Дошла сам из гимназије, а овде - само дечаци!
Добро памтим први Дан жена. Улазим у учионицу бр. 6, а на катедри поклон.
„Да ли је ово за мене?“ - питам.
„Јесте!“ - одговарају сви углас.
„Па, нисте требали.“ - кажем им, а један дечак из прве клупе, Албанац, одмахну руком и рече:
„Није то ништа, учитељица! Свако дао по 1 динар.“
И сад се насмејем кад се сетим тога, а поклон чувам.

Шести вод је још увек тако пажљив. Овог пута поклонили су својој разредној жуте орхидеје.

После часа, срели смо на ходнику професорицу Мару Јанићијевић . Била је сама.
- Из мог 2. одељења десеторице више нема. То ме је јако погодило. Добила сам температуру од узбуђења.
Све ми је било лепо са њима. Била сам млада и волела сам децу. Сад ми је један рекао: „Кад се само сетим колико сте се бавили нама! Изузетно ми је драго што смо се срели, после толико година. Волим да видим и ове зидове, и степенице које смо углачали!“
Моји дечаци одавно су одрасли и отишли у живот, а трећина њих, ето, и из живота. Нема више ни њиховог директора Николе Грубора, ни начелника класе Милоша Шеговића, ни многих професора.
Неки дан сам срела једног колегу, математичара Данила Радојчића. Питам га како је, а он вели:
„Добро сам. Могу да се шетам и знам да се вратим кући.“

Међу онима који се баш добро држе је и професор криманалистике Ђорђе Радић .
- Кад гледам своје ђаке, 40 година мање имам! Радио сам овде од 1970. до 1977. Имао сам неки проблем са грлом и доктор ми је једном рекао: „Престани да причаш!“ Како професор да не прича!? Морао сам да напустим тај посао. Прешао сам у СУП, па у ПСУП, био сам начелник милиције за Војводину, али најлепше ми је било овде, са младима. Дежурам, славуји певају, а ја им одговарам.
Шта све нисам радио! Као разредни, организовао сам час српског на Стражилову. Понели смо доручак, а један ђак је код Бранковог споменика држао час.
Бавио сам се и рвањем, био сам првак Војводине и Србије и 3. у Југославији. С ђацима сам се пењао уз конопац. И сад сам активан. Јуче сам прешао 14 км.
Без кретања и спорта, нема живота!



Јасна Обрадовић

[1]