Događaji

Duplikati


Dragi bivši učenici SŠUP-a,
Izdavanje izgubljeih dokumenata zahteva dosta angažovanja.

Ukoliko ste izgubili svedočanstvo/a i/ili diplomu o završenoj SŠUP, postupak je isti, samo se razlikuje suma koju uplaćujete – u zavisnosti od toga da li ste izgubili 1, 2, 3, 4 ili svih 5 dokumenata.

1. Potrebno je napisati Zahtev za izdavanje duplikata dokumenata u kojem treba da navede svoje lične podatke, ime, adresu i obavezno klasu i vod!

2. Zatim treba uplatiti dve uplatnice.
Jednu za Službeni glasnik, gde će biti objavljeno da su dokumenti nevažeći.

Na žiro račun: 160-14944-58
Poziv na broj:251003
Primalac: Službeni glasnik RS Beograd
Svrha: Objava nevažećim diplome / svedočanstva 1, 2, 3. i 4. razreda o završenoj SŠUP, na ime _____________________.
 
Iznos zavisi od broja dokumenata:
Za 1 dokument    180,00
Za 2 dokumenta   360,00

za 3       -//-          540,00,
za 4       -//-          720,00,
za 5       -//-          900,00 din.
   

Druga uplatnica   je za republičku administrativnu taksu (tzv. RAT).

Žiro račun: 840-742221843-57
Poziv na broj: 97 11-223
Primalac: republička administrativna taksa
Svrha: Izdavanje duplikata diplome / svedočanstva 1, 2, 3. i 4. razreda o završenoj SŠUP, na ime _____________________.

Iznos zavisi od broja dokumenata.
Za 1 je 380,00,
za 2     760,00,
za 3  1.140,00,
za 4  1.520,00 i
za 5  1.900,00 din.

3. Zahtev i obe uplatnice poslati u školu, na poznatu adresu:

   SŠUP - COPO
   Železnička 22
   21 208 Sremska Kamenica.

4. Duplikati dokumenata se zatim iz pisarnice šalju na adresu koja je navedena u Zahtevu.


Pozdrav,
profesorica Jasna Obradović
 

Samo prva je prva!

To je bio sasvim drugačiji susret generacije. Šezdesetak ljudi okupilo se 28. 5. 2011. u svojoj školi, kao da su se nedavno rastali. Nije bilo dnevnika, okupljanja u učionicama sa odeljenjskim starešinama, ni razgledanja kruga.

Prva klasa ne proslavlja više samo jubileje. Ne sastaje se na 5 ili 10 godina, nego svakog proleća, poslednje subote u maju. Mesto sastanka menjaju svake godine. Ovog maja sreli su se u Školi, da obeleže 40 godina od kad su položili maturu.



U nekadašnjoj trpezariji pozdravila ih je direktorka Škole – Centra Biljana Puškar i naglasila da je ova klasa specijalna, ne samo po tome što je prva, nego i zato što je bila vesnik novih vremena.

 – Od vas se mnogo očekivalo i mnogo ste dali, jer ste bili prvi školovani policajci po meri i potrebama države. Mi se trudimo da sačuvamo vrednosti koje ste i vi negovali, kao što su predanost radu i spremnost da se pomogne drugom. Škola je od 2007. godine reformisana, ali ovo je i danas jedina ustanova u kojoj se obrazuju policajci. Mi smo personifikacija policijskog obrazovanja.
Nije nam teško da vas dočekujemo. Nemojte ići nikud da proslavljate svoje godišnjice. Dođite ovde, u svoju Školu koja vas je povezala!

 


Sećanja

Ivan Stipić:
– Od početka septembra 1967. godine bio sam lekar i predavao sam prvu pomoć. To su bila dobra i zdrava deca, od 14 do 16 godina. Bilo ih je dosta iz seoskih sredina, ali su se relativno lako prilagođavali na Novi Sad. U Školi se izuzetno mnogo pažnje poklanjalo sportu i mnogi učenici su postizali vrhunske rezultate. Naravno, bilo je i nestašluka, što je primereno tim godinama. Da nije bilo tako, ne bih mogao reći da su bili psihofizički zdravi.

Stanoje Milanović:
– Dani koje smo ovde proveli bili su lepi, jer smo mi bili mladi. Posle 21 godine vratio sam se u svoju Školu kao direktor. Mislim da sam kao bivši učenik mogao dobro da razumem tu decu.

Marko Stipankov:
– Posle ove, završio sam Višu školu unutrašnjih poslova, pa fakultet u Skoplju. Iako sam se kasnije bavio drugim poslovima u privredi, npr. autor sam tri projekta o turizmu, bio sam direktor jedne firme, Škola je ostavila neizbrisiv trag u mom životu. Ovde sam počeo da se bavim sportom, a sad sam, pored ostalog, i generalni sekretar Džudo saveza Vojvodine. Da nije bilo Škole, ostao bih na selu.  

Ljutvo Nailović:
– Ja sam iz Novog Pazara. Bio sam već primljen u zubotehničku školu u Skoplju, kad sam saznao da je otvorena Škola istražnih organa. Tako sam čuo da se zove. Odlučio sam, u dogovoru sa svojima, da se prebacim u Sremsku Kamenicu.
Sećam se, kad me je načelnik klase Štrbac uhvatio za ruku, drhtao sam kao srna!

Blagoje Šćekić:    
– Kad sam došao ovamo imao sam 15 godina i 190 santimetara. Nije bilo cipela za mene. Nosio sam broj 48. Bavio sam se sportom i bio jedan od najboljih džudista. Jednom prilikom sam bacao kuglu i pogodio druga. Naravno, nisam hteo, a ni bilo ko drugi nije mogao da predvidi tako nešto. Taj drug je stajao na 30 metara od mene.

Slavko Obadov:

– Vezan sam za Školu od njenog nastanka. U prve tri generacije kao predavač Stručnog fizičkog vaspitanja bio je angažovan moj trener, Svetozar Mihailović, a mene je vodio da sa njim demonstriram praktični deo nastave. Ubrzo je na njegovo mesto došao Branko Dragić, ali moja saradnja sa Školom se nastavila. Uvek sam jako voleo da dođem  na sportska takmičenja, Milicijade, ispraćaje klasa... Ovde je čovek uvek mogao da nađe zdrave momke i dobre sportiste.

                                   

Predlozi za saradnju

Dr Milan Đorđević:
– Pročitao sam list "Mladi policajac"  koji sam dobio u subotu na  susretu naše generacije. Ovaj list i informacija da pripremate Monografiju Škole, dali su mi ideju koja se ne odnosi samo na našu generaciju, nego i na kasnije koje su započele praksu savremene policije u Srbiji. Te generacije su provele celi vek na poslovima za koje su se  školovale i sakupile ogromno i dragoceno iskustvo. Koliko sam do sada shvatio niko to iskustvo nije prikupio, sistematizovao i o tome objavio neku vrstu učila za buduće genracije. Video sam da Centar ima razivjenu međunarodnu saradnju i razmenu isksutava sa stranim službama. Medjutim, ovo iskustvo je dragocenije, jer je nastalo u nasim uslovima, na nasim prostorima.

Susrete generacija u školi bi trebalo iskoristiti i u ove svhre, a učiniti ih i sadržajnijim, pa recimo organizovati razgovore bivših učenika sa polaznicima Centra.

Petar Dujković:
– U listu bi možda bila zanimljiva neka zgodna rubrika u kojoj bi se objavljivali prilozi nas koji smo nekada davno završavali Školu (ne mislim samo na prvu generaciju). Bilo bi tu jako intesantnih dogodovština i događaja iz života i rada Škole. Tako bi se uspostavila i svojevrsna međugeneracijska razmena informacija, iskustava. Istorijski čas....


 


Jasna Obradović
 

Godišnjice mature

Ovog leta, 2011, godišnjice mature učenika Srednje škole unutrašnjih poslova proslaviće:
–  1.     klasa        28. 5,
–  11.   klasa        25. 6,
–  25.   klasa         4. 6,
–  30.   klasa        9. 7,
–  samo  4. vod 9. klase 18. 6. i
–  16.   klasa          2. 7.

Predviđeno  je da okupljanje traje od 10 do 11 sati, ispred Škole.

Proslave godišnjica mature organizuju sami đaci – obaveštavaju svoje drugove o datumu održavanja sastanka, pozivaju profesore i starešine, dogovaraju se o fotografisanju, izboru muzike za vreme ručka u školskom restoranu (koja ne bi trebalo da je preglasna, jer ljudi dolaze da razgovaraju)...
    
U ime organizacionih odbora za proslavu godišnjica mature 1, 11. i 30. klase, molimo bivše učenike ovih generacija da  dođu u Školu, sretnu se sa svojim klasićima i ponovo, posle mnogo godina, sednu u školske klupe.

J. O.
 

Godišnjice mature


20. klasa učenika
Srednje škole unutrašnjih poslova


Posle 20 godina, 20. klasa se u subotu 5. 6. 2010. godine,  okupila prvi put!


– S radošću, svakog maja i juna, primamo naše bivše učenike – kazala je direktorka Škole – Centra Biljana Puškar, na godišnjici mature ove klase. – Koliko davno ste vi sedeli u školskim klupama, ja jako dobro znam, jer sam došla u Školu samo pola godine posle vas. Od tada su se ovde dogodile mnoge velike promene. Nekima od vas je to poznato, jer nam pomažu i sarađuju s nama. Kada smo 2005. dobili nalog Vlade Republike Srbije i MUP-a da moramo krenuti u reformu Škole, uradili smo prvo jedno istraživanje na osnovu kojeg smo dobili profil poželjnog policajca. Nastavni plan i program obuke u Centru ministar unutrašnjih poslova je potpisao 2007. godine. Država i Ministarstvo  pomogli su nam da opremimo taktičku kuću, filmsku streljanu, školsku zgradu... Interesovanje za upis u Centar je zaista veliko. Za 120 mesta u prvoj klasi, konkurisalo je blizu 5.000 kandidata.
Vi se niste  školovali u takvim uslovimu kakve sad imamo, a kad ste počeli da radite, nizale su se teške godine.   

                                                                                                        
U ime Organizacionog odbora za proslavu godišnjice mature, svoje klasiće i sve prisutne je pozdravio Dejan Živaljević, pomoćnik načelnika Uprave policije MUP-a, nekadašnji učenik 6. voda, i pozvao ih da minutom ćutanja odaju poštu svim poginulim i umrlim kolegama, profesorima, komandirima...          

                  
 
Stari drugovi otišli su iz sportske hale u učionice, na još jedan čas odeljenjskog starešine, fotografisali se i obišli krug svoje nekadašnje škole. Ostatak popodneva proveli su u restoranu Centra, družeći se uz muziku i razgovor.

– Naše klase se mnogi sećaju kao poslednje koja se ovde školovala dve godine. Već sledeća je bila 4-godišnja – kaže Živaljević.– Bili smo i poslednji koji su dali zakletvu. Većina nas je održala tada datu reč. Iako više nisu svi u policiji, trag koji je Škola ostavila je neizbrisiv. Na primer, naš drug Ljubiša Lukić živi u Cirihu i radi kao građevinac. Lepo se snašao u tom poslu, vredan je, sposoban, čestit. Iako je otišao u inostranstvo, nije zaboravio ni svoju zemlju, ni službu, ni ovu školu. Odlazeći u svoj kraj, video je šta sve nedostaje stanici u Bajinoj Bašti, u kojoj je nekad radio, pa je želeo da pomogne. Kupio je džip! Takav donator retko ko od nas može da bude.

29. klasa                     

Sledeće subote, 12. 6. 2010. godine, na 10-godišnjici mature, sastala se 29. klasa.

       
              
– Mnogima od nas bilo je najinteresantnije na ČOS-u – rekao nam je Branislav Brdar, kotrener Centra u Odseku za policijska ovlašćenja. – Sedeći u klupama koje više nisu iste kao naše, opet smo se osećali kao đaci. Imali smo osećaj da smo isti kao pre 10 godina, da nismo ni odlazili.
Naša je generacija prošla kroz sito i rešeto! Bili smo pri kraju treće godine kada je počelo bombardovanje. Pravac iz klupe, krenuli smo da radimo kao pravi policajci. To nam je priznato kao logorovanje.
Mi smo bili poslednja klasa koja je u trećoj godini držala stražu, što su posle nas preuzeli radnici tadašnje Policijske stanice za obezbeđenje objekata.
Bili smo i poslednja klasa koja se hranila u školskoj zgradi. Tu je sad učenički klub. Kad smo došli na promociju, ručali smo u novom restoranu.

Na ovaj susret nisu svi došli, a onima koji jesu, bilo je izuzetno drago što su imali priliku da provedu još jedan da u svojoj školi.

J. Obradović
 

Proslavili jednu, dve i tri decenije od završetka Škole


U junu 2009. godine jubilarne godišnjice mature proslavile su 9, 18. i 28. klasa.

- Subote u junu obeležene su u našem kalendaru rada crvenim slovima - rekla je jednom prilikom direktorka Škole - Centra Biljana Puškar. - Tada se u školskom krugu ponovo sreću nekadašnji đaci, sad već odrasli ljudi, da obnove sećanja koja čuvaju 10, 20, ili 30 godina.


9. klasa  
- Svaka generacija je specifična na svoj način, a ova je bila posebna po tome što ju je zahvatila reforma školstva - ispričao nam je tadašnji pomoćnik direktora za opštestručnu nastavu, Dušan Sremac. -  Prvih 9 vodova bilo je ovde četiri godine, a još četiri voda upisali smo posle završenog 10. razreda, na dvogodišnje školovanje.

Svi oni koji su mogli 13. juna da dođu u svoju nekadašnju školu, okupili su se na jednom zajedničkom sastanku u sportskoj hali.
- Za posebno angažovanje pojedinaca iz ove generacije na reformi Srednje škole unutrašnjih poslova, pripremili smo jedan poklon - rekla je gospođa Puškar. - Molim učenika Mladena Kuribaka da izađe i primi ovaj poklon, znak naše zahvalnosti. Nadam se da će ova slika Škole stajati u Upravi policije, i verujem da će buditi lepe uspomene svih naših bivših učenika.

 

Sa tribina u hali, 9. klasa je, kao nekada, podeljena po vodovima. Sledila je uobičajena "prozivka" u učionicama. Neki su bili sa svojim profesorima, a neki su sami prelistavali dnevnike i prozvali sve svoje drugove. Tu se moglo čuti gde ko radi, da li se oženio, koliko dece ima, kako je napredovao u službi, da li je zadovoljan svojim poslom... Bilo je i šala i sećanja na one koji nisu tu.

Odeljenjski starešina 1. voda bio je profesor Branko Jević. Mada nije prisustvovao ovom času, njegovi đaci su ga s radošću spominjali. Izvrstan predavač, ozbiljan i strog, kažu da nikako nije voleo da mu bilo ko prekida čas. "Šta se desilo? Je l` gori?! Je l` poplava?!" - viknuo bi profesor, ako bi se neko, u sred časa pojavio na vratima.

Posle sastanka u učionicama i zajedničkog fotografisanja, usledio je obilazak školske zgrade, internata, kruga...
- Vidite ovu binu? Ja sam je pravio, da bih dobio dva nagradna dana.  Spojio sam ih sa 29. novembrom, a jedino tako mi se isplatilo da idem kući - seća se Veselin Đuković, kriminalistički tehničar iz Podgorice. - To je bilo davne 1978. godine.
- Mi ostarali, poraslo drveće - dodaje na to njegov drug Zoran Bazović. - Inače mi Crnogorci, smo stigli još juče, pa smo spavali u "velikom" internatu P+2. Ne mogu da opišem taj osećaj!

Svi su se ponovo okupili na ručku, u školskom restoranu.
Jednog od profesora, Lazu Adamovića, pitali smo koga bi mogao posebno da izdvoji iz ove generacije.
- Prvi u klasi bio je Predrag Petrović, koji nije došao na ovaj sastanak. Kažu mi da je negde u Bosni. Ali meni je u posebnom sećanju ostao Žića Maradona. To je onaj crnokosi, kuštravi momak u belom - od patika, od košulje. Bio je odličan sportista, košarkaš.

- Moje ime je otišlo u zaborav, a zbog frizure i minđuše, dobio sam nadimak po fudbaleru - objašnjava nam Živorad Đurić. - Sport je od mene napravio ono što sam danas. Moja lopta, moji profesori fizičkog i ova škola. Postao sam prvi policajac koji je igrao košarku za 1. saveznu ligu. Tokom svog školovanja učestvovao sam na svim Milicijadama. To su bila takmičenja svih škola policije u tadašnjoj Jugoslaviji, a bilo ih je 6: u Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu, Vučitrnu, Skoplju i Sremskoj Kamenici. Bili smo prvaci u sveukupnom sportu!
Pre dolaska u ovu školu živeo sam sa majkom. Ona je poginula kada sam imao 14 godina. A majka ti najviše treba... uvek! Škola mi je zamenila sve. Ovde sam odrastao, dobio krila. Zato sam želeo da svoje dugogodišnje iskustvo prenesem đacima. Jedno vreme sam ovde bio komandir voda, u 24. klasi. Ta klasa je dobila plaketu UNICEF-a u akciji "Pomozite deci bez roditelja". Ja sam znao kako je odrastati sam, pa smo uspeli da sakupimo dobrovoljni prilog, koji je u toj akciji bio zapažen.
I danas smo sakupili oko 45.000 dinara za decu bez roditelja sa Kosova, jer policija je i narodna, i humana, a ne samo stroga.

A da policajci umeju da budu i džentlmeni, uverile su se sve dame koje su bile prisutne na ručku priređenom za 9. klasu. Svaka kuvarica dobila je po cvet (jer su ih one "othranile"), a divnim buketom obradovali su i svoju profesoricu ruskog jezika, Radojku Krunić.



19. klasa
Oko 280 bivših učenika prisustvovalo je 23. maja 2009.  proslavi u krugu Škole. Za 20 godina, ova generacija se sastala prvi put. Bili su iznenađeni promenama koje su uspeli da vide, kao i onim sa kojima ih je upoznao pomoćnik direktora Miroslav  Mijailović.

 Dan je prošao u druženju, obnavljanju kontakata, sećanjima.
- Okupili smo se  ispred bine, gde smo se inače svojevremeno postrojavali, - rekao nam je Petar Vaselek, jedan od organizatora ovog skupa. - Stajali smo tu, posle pune dve decenije. Naša desetogodišnjica bila je 1999. godine, za vreme bombardovanja...

 

 

 Posle zajedničkog sastanka u (za nas novoj) sportskoj hali, svaki vod je otišao u svoj kabinet, sa razrednim starešinom i komandirom. Prvi put nakon dvadeset godina, otvoreni su naši dnevnici i upisano je ko je prisustvovao ovom ČOS-u a ko ne. Minutom ćutanja odali smo poštu kolegama koji su časno položili svoje živote u dosadašnjim ratnim dešavanjima.
Nakon ČOS-a obišli smo objekte u školskom krugu, upoztnali se sa novim načinom obuke i videli renovirane internate. Posle svega toga, nastavljeno je druženje u restoranu škole.
 

 

Bivšim đacima 19. klase ovaj sastanak i dan proveden u Školi, mnogo je značio. Kažu da će im dugo ostati u sećanju.




28. klasa
Ispred takozvanog malog internata okupilo se nekoliko desetina ljudi. Uzvici, pozdravi, glasan razgovor, mnogo pitanja, radost u očima. Ni ova klasa do sada nije nije imala ni jedan sastanak. Plašili su se da neće uspeti ni ovaj put, pošto njihove Škole više nema. Uspeli su ipak da se sakupe 20. juna 2009. godine.



Učenici sami organizuju svoje godišnjice, pa je jedan od organizatora ovog susreta, Željko Brkić, zadužio iz svakog voda po jednog predstavnika i predložio da sledeći sastanak bude za pet godina.

Nekadašnje đake pozdravio je pomoćnik direktora Dušan Popović.
- Ja sam ovde 32 godine i svakog dana, verujte, vidim nešto novo. Samo obrisi školske zgrade ostali su isti. Ali vaš stari internat je još uvek na istom mestu. Drago mi je što sad niste prvo otišli u bife, nego pred svoj internat, kod onih 10 crta.

Zamoljen je zatim da im se obrati neko ko je svojim učenicima "četiri godine cedio svaku kap znoja".
- Sami ste rekli da nikad niste bili spremniji nego ovde - kazao je njihov profesor specijalnog fizičkog obrazovanja, Janoš Kopas. - Mnogi od vas od mature nisu kročili u svoju kuću. A ovo je vaš dom. Svaka vaša dobronamerna kritika će nam dobro doći. Mnogi me pitaju kako smo mogli da dozvolimo da se ugasi Škola. Prava reč je transformacija, ne gašenje. Vidite ovu halu? Ovde se odvijau mnoga takmičenja. To je dobro. U sadašnjem načinu obuke ima mnogo novina. Recimo, policajac mentor koji je majstor svog zanata! Vi ste sposobni za to. Budite što bolje informisani! Doprinesite da ova služba bude što bolja. I dođite nam češće.


Jasna Obradović







                                                                              
 

[1]
Arhiva