Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije
Događaji
Godišnjice mature
20. klasa učenika
Srednje škole unutrašnjih poslova
Posle 20 godina, 20. klasa se u subotu 5. 6. 2010. godine, okupila prvi put!
– S radošću, svakog maja i juna, primamo naše bivše učenike – kazala je direktorka Škole – Centra Biljana Puškar, na godišnjici mature ove klase. – Koliko davno ste vi sedeli u školskim klupama, ja jako dobro znam, jer sam došla u Školu samo pola godine posle vas. Od tada su se ovde dogodile mnoge velike promene. Nekima od vas je to poznato, jer nam pomažu i sarađuju s nama. Kada smo 2005. dobili nalog Vlade Republike Srbije i MUP-a da moramo krenuti u reformu Škole, uradili smo prvo jedno istraživanje na osnovu kojeg smo dobili profil poželjnog policajca. Nastavni plan i program obuke u Centru ministar unutrašnjih poslova je potpisao 2007. godine. Država i Ministarstvo pomogli su nam da opremimo taktičku kuću, filmsku streljanu, školsku zgradu... Interesovanje za upis u Centar je zaista veliko. Za 120 mesta u prvoj klasi, konkurisalo je blizu 5.000 kandidata.
Vi se niste školovali u takvim uslovimu kakve sad imamo, a kad ste počeli da radite, nizale su se teške godine.
U ime Organizacionog odbora za proslavu godišnjice mature, svoje klasiće i sve prisutne je pozdravio Dejan Živaljević, pomoćnik načelnika Uprave policije MUP-a, nekadašnji učenik 6. voda, i pozvao ih da minutom ćutanja odaju poštu svim poginulim i umrlim kolegama, profesorima, komandirima...
Stari drugovi otišli su iz sportske hale u učionice, na još jedan čas odeljenjskog starešine, fotografisali se i obišli krug svoje nekadašnje škole. Ostatak popodneva proveli su u restoranu Centra, družeći se uz muziku i razgovor.
– Naše klase se mnogi sećaju kao poslednje koja se ovde školovala dve godine. Već sledeća je bila 4-godišnja – kaže Živaljević.– Bili smo i poslednji koji su dali zakletvu. Većina nas je održala tada datu reč. Iako više nisu svi u policiji, trag koji je Škola ostavila je neizbrisiv. Na primer, naš drug Ljubiša Lukić živi u Cirihu i radi kao građevinac. Lepo se snašao u tom poslu, vredan je, sposoban, čestit. Iako je otišao u inostranstvo, nije zaboravio ni svoju zemlju, ni službu, ni ovu školu. Odlazeći u svoj kraj, video je šta sve nedostaje stanici u Bajinoj Bašti, u kojoj je nekad radio, pa je želeo da pomogne. Kupio je džip! Takav donator retko ko od nas može da bude.
29. klasa
Sledeće subote, 12. 6. 2010. godine, na 10-godišnjici mature, sastala se 29. klasa.
– Mnogima od nas bilo je najinteresantnije na ČOS-u – rekao nam je Branislav Brdar, kotrener Centra u Odseku za policijska ovlašćenja. – Sedeći u klupama koje više nisu iste kao naše, opet smo se osećali kao đaci. Imali smo osećaj da smo isti kao pre 10 godina, da nismo ni odlazili.
Naša je generacija prošla kroz sito i rešeto! Bili smo pri kraju treće godine kada je počelo bombardovanje. Pravac iz klupe, krenuli smo da radimo kao pravi policajci. To nam je priznato kao logorovanje.
Mi smo bili poslednja klasa koja je u trećoj godini držala stražu, što su posle nas preuzeli radnici tadašnje Policijske stanice za obezbeđenje objekata.
Bili smo i poslednja klasa koja se hranila u školskoj zgradi. Tu je sad učenički klub. Kad smo došli na promociju, ručali smo u novom restoranu.
Na ovaj susret nisu svi došli, a onima koji jesu, bilo je izuzetno drago što su imali priliku da provedu još jedan da u svojoj školi.
J. Obradović
Proslavili jednu, dve i tri decenije od završetka Škole
U junu 2009. godine jubilarne godišnjice mature proslavile su 9, 18. i 28. klasa.
- Subote u junu obeležene su u našem kalendaru rada crvenim slovima - rekla je jednom prilikom direktorka Škole - Centra Biljana Puškar. - Tada se u školskom krugu ponovo sreću nekadašnji đaci, sad već odrasli ljudi, da obnove sećanja koja čuvaju 10, 20, ili 30 godina.
9. klasa
- Svaka generacija je specifična na svoj način, a ova je bila posebna po tome što ju je zahvatila reforma školstva - ispričao nam je tadašnji pomoćnik direktora za opštestručnu nastavu, Dušan Sremac. - Prvih 9 vodova bilo je ovde četiri godine, a još četiri voda upisali smo posle završenog 10. razreda, na dvogodišnje školovanje.
.JPG)
Svi oni koji su mogli 13. juna da dođu u svoju nekadašnju školu, okupili su se na jednom zajedničkom sastanku u sportskoj hali.
- Za posebno angažovanje pojedinaca iz ove generacije na reformi Srednje škole unutrašnjih poslova, pripremili smo jedan poklon - rekla je gospođa Puškar. - Molim učenika Mladena Kuribaka da izađe i primi ovaj poklon, znak naše zahvalnosti. Nadam se da će ova slika Škole stajati u Upravi policije, i verujem da će buditi lepe uspomene svih naših bivših učenika.
Sa tribina u hali, 9. klasa je, kao nekada, podeljena po vodovima. Sledila je uobičajena "prozivka" u učionicama. Neki su bili sa svojim profesorima, a neki su sami prelistavali dnevnike i prozvali sve svoje drugove. Tu se moglo čuti gde ko radi, da li se oženio, koliko dece ima, kako je napredovao u službi, da li je zadovoljan svojim poslom... Bilo je i šala i sećanja na one koji nisu tu.
Odeljenjski starešina 1. voda bio je profesor Branko Jević. Mada nije prisustvovao ovom času, njegovi đaci su ga s radošću spominjali. Izvrstan predavač, ozbiljan i strog, kažu da nikako nije voleo da mu bilo ko prekida čas. "Šta se desilo? Je l` gori?! Je l` poplava?!" - viknuo bi profesor, ako bi se neko, u sred časa pojavio na vratima.
Posle sastanka u učionicama i zajedničkog fotografisanja, usledio je obilazak školske zgrade, internata, kruga...
- Vidite ovu binu? Ja sam je pravio, da bih dobio dva nagradna dana. Spojio sam ih sa 29. novembrom, a jedino tako mi se isplatilo da idem kući - seća se Veselin Đuković, kriminalistički tehničar iz Podgorice. - To je bilo davne 1978. godine.
- Mi ostarali, poraslo drveće - dodaje na to njegov drug Zoran Bazović. - Inače mi Crnogorci, smo stigli još juče, pa smo spavali u "velikom" internatu P+2. Ne mogu da opišem taj osećaj!
Svi su se ponovo okupili na ručku, u školskom restoranu.
Jednog od profesora, Lazu Adamovića, pitali smo koga bi mogao posebno da izdvoji iz ove generacije.
- Prvi u klasi bio je Predrag Petrović, koji nije došao na ovaj sastanak. Kažu mi da je negde u Bosni. Ali meni je u posebnom sećanju ostao Žića Maradona. To je onaj crnokosi, kuštravi momak u belom - od patika, od košulje. Bio je odličan sportista, košarkaš.
- Moje ime je otišlo u zaborav, a zbog frizure i minđuše, dobio sam nadimak po fudbaleru - objašnjava nam Živorad Đurić. - Sport je od mene napravio ono što sam danas. Moja lopta, moji profesori fizičkog i ova škola. Postao sam prvi policajac koji je igrao košarku za 1. saveznu ligu. Tokom svog školovanja učestvovao sam na svim Milicijadama. To su bila takmičenja svih škola policije u tadašnjoj Jugoslaviji, a bilo ih je 6: u Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu, Vučitrnu, Skoplju i Sremskoj Kamenici. Bili smo prvaci u sveukupnom sportu!
Pre dolaska u ovu školu živeo sam sa majkom. Ona je poginula kada sam imao 14 godina. A majka ti najviše treba... uvek! Škola mi je zamenila sve. Ovde sam odrastao, dobio krila. Zato sam želeo da svoje dugogodišnje iskustvo prenesem đacima. Jedno vreme sam ovde bio komandir voda, u 24. klasi. Ta klasa je dobila plaketu UNICEF-a u akciji "Pomozite deci bez roditelja". Ja sam znao kako je odrastati sam, pa smo uspeli da sakupimo dobrovoljni prilog, koji je u toj akciji bio zapažen.
I danas smo sakupili oko 45.000 dinara za decu bez roditelja sa Kosova, jer policija je i narodna, i humana, a ne samo stroga.
A da policajci umeju da budu i džentlmeni, uverile su se sve dame koje su bile prisutne na ručku priređenom za 9. klasu. Svaka kuvarica dobila je po cvet (jer su ih one "othranile"), a divnim buketom obradovali su i svoju profesoricu ruskog jezika, Radojku Krunić.
19. klasa
Oko 280 bivših učenika prisustvovalo je 23. maja 2009. proslavi u krugu Škole. Za 20 godina, ova generacija se sastala prvi put. Bili su iznenađeni promenama koje su uspeli da vide, kao i onim sa kojima ih je upoznao pomoćnik direktora Miroslav Mijailović.
Dan je prošao u druženju, obnavljanju kontakata, sećanjima.
- Okupili smo se ispred bine, gde smo se inače svojevremeno postrojavali, - rekao nam je Petar Vaselek, jedan od organizatora ovog skupa. - Stajali smo tu, posle pune dve decenije. Naša desetogodišnjica bila je 1999. godine, za vreme bombardovanja...
Posle zajedničkog sastanka u (za nas novoj) sportskoj hali, svaki vod je otišao u svoj kabinet, sa razrednim starešinom i komandirom. Prvi put nakon dvadeset godina, otvoreni su naši dnevnici i upisano je ko je prisustvovao ovom ČOS-u a ko ne. Minutom ćutanja odali smo poštu kolegama koji su časno položili svoje živote u dosadašnjim ratnim dešavanjima.
Nakon ČOS-a obišli smo objekte u školskom krugu, upoztnali se sa novim načinom obuke i videli renovirane internate. Posle svega toga, nastavljeno je druženje u restoranu škole.
Bivšim đacima 19. klase ovaj sastanak i dan proveden u Školi, mnogo je značio. Kažu da će im dugo ostati u sećanju.
28. klasa
Ispred takozvanog malog internata okupilo se nekoliko desetina ljudi. Uzvici, pozdravi, glasan razgovor, mnogo pitanja, radost u očima. Ni ova klasa do sada nije nije imala ni jedan sastanak. Plašili su se da neće uspeti ni ovaj put, pošto njihove Škole više nema. Uspeli su ipak da se sakupe 20. juna 2009. godine.
Učenici sami organizuju svoje godišnjice, pa je jedan od organizatora ovog susreta, Željko Brkić, zadužio iz svakog voda po jednog predstavnika i predložio da sledeći sastanak bude za pet godina.
Nekadašnje đake pozdravio je pomoćnik direktora Dušan Popović.
- Ja sam ovde 32 godine i svakog dana, verujte, vidim nešto novo. Samo obrisi školske zgrade ostali su isti. Ali vaš stari internat je još uvek na istom mestu. Drago mi je što sad niste prvo otišli u bife, nego pred svoj internat, kod onih 10 crta.
Zamoljen je zatim da im se obrati neko ko je svojim učenicima "četiri godine cedio svaku kap znoja".
- Sami ste rekli da nikad niste bili spremniji nego ovde - kazao je njihov profesor specijalnog fizičkog obrazovanja, Janoš Kopas. - Mnogi od vas od mature nisu kročili u svoju kuću. A ovo je vaš dom. Svaka vaša dobronamerna kritika će nam dobro doći. Mnogi me pitaju kako smo mogli da dozvolimo da se ugasi Škola. Prava reč je transformacija, ne gašenje. Vidite ovu halu? Ovde se odvijau mnoga takmičenja. To je dobro. U sadašnjem načinu obuke ima mnogo novina. Recimo, policajac mentor koji je majstor svog zanata! Vi ste sposobni za to. Budite što bolje informisani! Doprinesite da ova služba bude što bolja. I dođite nam češće.
Jasna Obradović