Прославили једну, две и три деценије од завршетка Школе

У јуну 2009. године јубиларне годишњице матуре прославиле су 9, 18. и 28. класа.

- Суботе у јуну обележене су у нашем календару рада црвеним словима - рекла је једном приликом директорка Школе - Центра Биљана Пушкар. - Тада се у школском кругу поново срећу некадашњи ђаци, сад већ одрасли људи, да обнове сећања која чувају 10, 20, или 30 година.

9. класа  
- Свака генерација је специфична на свој начин, а ова је била посебна по томе што ју је захватила реформа школства - испричао нам је тадашњи помоћник директора за општестручну наставу, Душан Сремац. -  Првих 9 водова било је овде четири године, а још четири вода уписали смо после завршеног 10. разреда, на двогодишње школовање.

Сви они који су могли 13. јуна да дођу у своју некадашњу школу, окупили су се на једном заједничком састанку у спортској хали.
- За посебно ангажовање појединаца из ове генерације на реформи Средње школе унутрашњих послова, припремили смо један поклон - рекла је госпођа Пушкар. - Молим ученика Младена Курибака да изађе и прими овај поклон, знак наше захвалности. Надам се да ће ова слика Школе стајати у Управи полиције, и верујем да ће будити лепе успомене свих наших бивших ученика.

 

Са трибина у хали, 9. класа је, као некада, подељена по водовима. Следила је уобичајена "прозивка" у учионицама. Неки су били са својим професорима, а неки су сами прелиставали дневнике и прозвали све своје другове. Ту се могло чути где ко ради, да ли се оженио, колико деце има, како је напредовао у служби, да ли је задовољан својим послом... Било је и шала и сећања на оне који нису ту.

Одељењски старешина 1. вода био је професор Бранко Јевић. Мада није присуствовао овом часу, његови ђаци су га с радошћу спомињали. Изврстан предавач, озбиљан и строг, кажу да никако није волео да му било ко прекида час. "Шта се десило? Је л` гори?! Је л` поплава?!" - викнуо би професор, ако би се неко, у сред часа појавио на вратима.

После састанка у учионицама и заједничког фотографисања, уследио је обилазак школске зграде, интерната, круга...
- Видите ову бину? Ја сам је правио, да бих добио два наградна дана.  Спојио сам их са 29. новембром, а једино тако ми се исплатило да идем кући - сећа се Веселин Ђуковић, криминалистички техничар из Подгорице. - То је било давне 1978. године.
- Ми остарали, порасло дрвеће - додаје на то његов друг Зоран Базовић. - Иначе ми Црногорци, смо стигли још јуче, па смо спавали у "великом" интернату П+2. Не могу да опишем тај осећај!

Сви су се поново окупили на ручку, у школском ресторану.
Једног од професора, Лазу Адамовића, питали смо кога би могао посебно да издвоји из ове генерације.
- Први у класи био је Предраг Петровић, који није дошао на овај састанак. Кажу ми да је негде у Босни. Али мени је у посебном сећању остао Жића Марадона. То је онај црнокоси, куштрави момак у белом - од патика, од кошуље. Био је одличан спортиста, кошаркаш.

- Моје име је отишло у заборав, а због фризуре и минђуше, добио сам надимак по фудбалеру - објашњава нам Живорад Ђурић. - Спорт је од мене направио оно што сам данас. Моја лопта, моји професори физичког и ова школа. Постао сам први полицајац који је играо кошарку за 1. савезну лигу. Током свог школовања учествовао сам на свим Милицијадама. То су била такмичења свих школа полиције у тадашњој Југославији, а било их је 6: у Љубљани, Загребу, Сарајеву, Вучитрну, Скопљу и Сремској Каменици. Били смо прваци у свеукупном спорту!
Пре доласка у ову школу живео сам са мајком. Она је погинула када сам имао 14 година. А мајка ти највише треба... увек! Школа ми је заменила све. Овде сам одрастао, добио крила. Зато сам желео да своје дугогодишње искуство пренесем ђацима. Једно време сам овде био командир вода, у 24. класи. Та класа је добила плакету УНИЦЕФ-а у акцији "Помозите деци без родитеља". Ја сам знао како је одрастати сам, па смо успели да сакупимо добровољни прилог, који је у тој акцији био запажен.
И данас смо сакупили око 45.000 динара за децу без родитеља са Косова, јер полиција је и народна, и хумана, а не само строга.

А да полицајци умеју да буду и џентлмени, увериле су се све даме које су биле присутне на ручку приређеном за 9. класу. Свака куварица добила је по цвет (јер су их оне "отхраниле"), а дивним букетом обрадовали су и своју професорицу руског језика, Радојку Крунић.



19. класа
Око 280 бивших ученика присуствовало је 23. маја 2009.  прослави у кругу Школе. За 20 година, ова генерација се састала први пут. Били су изненађени променама које су успели да виде, као и оним са којима их је упознао помоћник директора Мирослав  Мијаиловић.

 Дан је прошао у дружењу, обнављању контаката, сећањима.
- Окупили смо се  испред бине, где смо се иначе својевремено постројавали, - рекао нам је Петар Васелек, један од организатора овог скупа. - Стајали смо ту, после пуне две деценије. Наша десетогодишњица била је 1999. године, за време бомбардовања...

 

 После заједничког састанка у (за нас новој) спортској хали, сваки вод је отишао у свој кабинет, са разредним старешином и командиром. Први пут након двадесет година, отворени су наши дневници и уписано је ко је присуствовао овом ЧОС-у а ко не. Минутом ћутања одали смо пошту колегама који су часно положили своје животе у досадашњим ратним дешавањима.
Након ЧОС-а обишли смо објекте у школском кругу, упозтнали се са новим начином обуке и видели реновиране интернате. После свега тога, настављено је дружење у ресторану школе.
 

Бившим ђацима 19. класе овај састанак и дан проведен у Школи, много је значио. Кажу да ће им дуго остати у сећању.

28. класа
Испред такозваног малог интерната окупило се неколико десетина људи. Узвици, поздрави, гласан разговор, много питања, радост у очима. Ни ова класа до сада није није имала ни један састанак. Плашили су се да неће успети ни овај пут, пошто њихове Школе више нема. Успели су ипак да се сакупе 20. јуна 2009. године.

Ученици сами организују своје годишњице, па је један од организатора овог сусрета, Жељко Бркић, задужио из сваког вода по једног представника и предложио да следећи састанак буде за пет година.

Некадашње ђаке поздравио је помоћник директора Душан Поповић.
- Ја сам овде 32 године и сваког дана, верујте, видим нешто ново. Само обриси школске зграде остали су исти. Али ваш стари интернат је још увек на истом месту. Драго ми је што сад нисте прво отишли у бифе, него пред свој интернат, код оних 10 црта.

Замољен је затим да им се обрати неко ко је својим ученицима "четири године цедио сваку кап зноја".
- Сами сте рекли да никад нисте били спремнији него овде - казао је њихов професор специјалног физичког образовања, Јанош Копас. - Многи од вас од матуре нису крочили у своју кућу. А ово је ваш дом. Свака ваша добронамерна критика ће нам добро доћи. Многи ме питају како смо могли да дозволимо да се угаси Школа. Права реч је трансформација, не гашење. Видите ову халу? Овде се одвијау многа такмичења. То је добро. У садашњем начину обуке има много новина. Рецимо, полицајац ментор који је мајстор свог заната! Ви сте способни за то. Будите што боље информисани! Допринесите да ова служба буде што боља. И дођите нам чешће.

Јасна Обрадовић