Догађаји

Дупликати


Драги бивши ученици СШУП-а,
Издавање изгубљеих докумената захтева доста ангажовања.

Уколико сте изгубили сведочанство/а и/или диплому о завршеној СШУП, поступак је исти, само се разликује сума коју уплаћујете - у зависности од тога да ли сте изгубили 1, 2, 3, 4 или свих 5 докумената.

1. Потребно је написати Захтев за издавање дупликата докумената у којем треба да наведе своје личне податке, име, адресу и обавезно класу и вод!

2. Затим треба уплатити две уплатнице.
Једну за Службени гласник, где ће бити објављено да су документи неважећи.

На жиро рачун: 160-14944-58
Позив на број:251003
Прималац: Службени гласник РС Београд
Сврха: Објава неважећим дипломе / сведочанства 1, 2, 3. и 4. разреда о завршеној СШУП, на име _____________________.
 
Износ зависи од броја докумената:
За 1 документ    180,00
За 2 документа   360,00

за 3       -//-          540,00,
за 4       -//-          720,00,
за 5       -//-          900,00 дин.
   

Друга уплатница   је за републичку административну таксу (тзв. РАТ).

Жиро рачун: 840-742221843-57
Позив на број: 97 11-223
Прималац: републичка административна такса
Сврха: Издавање дупликата дипломе / сведочанства 1, 2, 3. и 4. разреда о завршеној СШУП, на име _____________________.

Износ зависи од броја докумената.
За 1 је 380,00,
за 2     760,00,
за 3  1.140,00,
за 4  1.520,00 и
за 5  1.900,00 дин.

3. Захтев и обе уплатнице послати у школу, на познату адресу:

   СШУП - ЦОПО
   Железничка 22
   21 208 Сремска Каменица.

4. Дупликати докумената се затим из писарнице шаљу на адресу која је наведена у Захтеву.


Поздрав,
професорица Јасна Обрадовић
 

Само прва је прва!

То је био сасвим другачији сусрет генерације. Шездесетак људи окупило се 28. 5. 2011. у својој школи, као да су се недавно растали. Није било дневника, окупљања у учионицама са одељењским старешинама, ни разгледања круга.

Прва класа не прославља више само јубилеје. Не састаје се на 5 или 10 година, него сваког пролећа, последње суботе у мају. Место састанка мењају сваке године. Овог маја срели су се у Школи, да обележе 40 година од кад су положили матуру.



У некадашњој трпезарији поздравила их је директорка Школе - Центра Биљана Пушкар и нагласила да је ова класа специјална, не само по томе што је прва, него и зато што је била весник нових времена.

 - Од вас се много очекивало и много сте дали, јер сте били први школовани полицајци по мери и потребама државе. Ми се трудимо да сачувамо вредности које сте и ви неговали, као што су преданост раду и спремност да се помогне другом. Школа је од 2007. године реформисана, али ово је и данас једина установа у којој се образују полицајци. Ми смо персонификација полицијског образовања.
Није нам тешко да вас дочекујемо. Немојте ићи никуд да прослављате своје годишњице. Дођите овде, у своју Школу која вас је повезала!

 


Сећања

Иван Стипић:
- Од почетка септембра 1967. године био сам лекар и предавао сам прву помоћ. То су била добра и здрава деца, од 14 до 16 година. Било их је доста из сеоских средина, али су се релативно лако прилагођавали на Нови Сад. У Школи се изузетно много пажње поклањало спорту и многи ученици су постизали врхунске резултате. Наравно, било је и несташлука, што је примерено тим годинама. Да није било тако, не бих могао рећи да су били психофизички здрави.

Станоје Милановић:
- Дани које смо овде провели били су лепи, јер смо ми били млади. После 21 године вратио сам се у своју Школу као директор. Мислим да сам као бивши ученик могао добро да разумем ту децу.

Марко Стипанков:
- После ове, завршио сам Вишу школу унутрашњих послова, па факултет у Скопљу. Иако сам се касније бавио другим пословима у привреди, нпр. аутор сам три пројекта о туризму, био сам директор једне фирме, Школа је оставила неизбрисив траг у мом животу. Овде сам почео да се бавим спортом, а сад сам, поред осталог, и генерални секретар Џудо савеза Војводине. Да није било Школе, остао бих на селу.  

Љутво Наиловић:
- Ја сам из Новог Пазара. Био сам већ примљен у зуботехничку школу у Скопљу, кад сам сазнао да је отворена Школа истражних органа. Тако сам чуо да се зове. Одлучио сам, у договору са својима, да се пребацим у Сремску Каменицу.
Сећам се, кад ме је начелник класе Штрбац ухватио за руку, дрхтао сам као срна!

Благоје Шћекић:    
- Кад сам дошао овамо имао сам 15 година и 190 сантиметара. Није било ципела за мене. Носио сам број 48. Бавио сам се спортом и био један од најбољих џудиста. Једном приликом сам бацао куглу и погодио друга. Наравно, нисам хтео, а ни било ко други није могао да предвиди тако нешто. Тај друг је стајао на 30 метара од мене.

Славко Обадов:

- Везан сам за Школу од њеног настанка. У прве три генерације као предавач Стручног физичког васпитања био је ангажован мој тренер, Светозар Михаиловић, а мене је водио да са њим демонстрирам практични део наставе. Убрзо је на његово место дошао Бранко Драгић, али моја сарадња са Школом се наставила. Увек сам јако волео да дођем  на спортска такмичења, Милицијаде, испраћаје класа... Овде је човек увек могао да нађе здраве момке и добре спортисте.

                                   

Предлози за сарадњу

Др Милан Ђорђевић:
- Прочитао сам лист "Млади полицајац"  који сам добио у суботу на  сусрету наше генерације. Овај лист и информација да припремате Монографију Школе, дали су ми идеју која се не односи само на нашу генерацију, него и на касније које су започеле праксу савремене полиције у Србији. Те генерације су провеле цели век на пословима за које су се  школовале и сакупиле огромно и драгоцено искуство. Колико сам до сада схватио нико то искуство није прикупио, систематизовао и о томе објавио неку врсту учила за будуће генрације. Видео сам да Центар има разивјену међународну сарадњу и размену исксутава са страним службама. Медјутим, ово искуство је драгоценије, јер је настало у насим условима, на насим просторима.

Сусрете генерација у школи би требало искористити и у ове свхре, а учинити их и садржајнијим, па рецимо организовати разговоре бивших ученика са полазницима Центра.

Петар Дујковић:
- У листу би можда била занимљива нека згодна рубрика у којој би се објављивали прилози нас који смо некада давно завршавали Школу (не мислим само на прву генерацију). Било би ту јако интесантних догодовштина и догађаја из живота и рада Школе. Тако би се успоставила и својеврсна међугенерацијска размена информација, искустава. Историјски час....


 


Јасна Обрадовић
 

Годишњице матуре

Овог лета, 2011, годишњице матуре ученика Средње школе унутрашњих послова прославиће:
-  1.     класа        28. 5,
-  11.   класа        25. 6,
-  25.   класа         4. 6,
-  30.   класа        9. 7,
-  само  4. вод 9. класе 18. 6. и
-  16.   класа          2. 7.

Предвиђено  је да окупљање траје од 10 до 11 сати, испред Школе.

Прославе годишњица матуре организују сами ђаци - обавештавају своје другове о датуму одржавања састанка, позивају професоре и старешине, договарају се о фотографисању, избору музике за време ручка у школском ресторану (која не би требало да је прегласна, јер људи долазе да разговарају)...
    
У име организационих одбора за прославу годишњица матуре 1, 11. и 30. класе, молимо бивше ученике ових генерација да  дођу у Школу, сретну се са својим класићима и поново, после много година, седну у школске клупе.

Ј. О.
 

Годишњице матуре


20. класа ученика
Средње школе унутрашњих послова



После 20 година, 20. класа се у суботу 5. 6. 2010. године,  окупила први пут!


- С радошћу, сваког маја и јуна, примамо наше бивше ученике - казала је директорка Школе - Центра Биљана Пушкар, на годишњици матуре ове класе. - Колико давно сте ви седели у школским клупама, ја јако добро знам, јер сам дошла у Школу само пола године после вас. Од тада су се овде догодиле многе велике промене. Некима од вас је то познато, јер нам помажу и сарађују с нама. Када смо 2005. добили налог Владе Републике Србије и МУП-а да морамо кренути у реформу Школе, урадили смо прво једно истраживање на основу којег смо добили профил пожељног полицајца. Наставни план и програм обуке у Центру министар унутрашњих послова је потписао 2007. године. Држава и Министарство  помогли су нам да опремимо тактичку кућу, филмску стрељану, школску зграду... Интересовање за упис у Центар је заиста велико. За 120 места у првој класи, конкурисало је близу 5.000 кандидата.
Ви се нисте  школовали у таквим условиму какве сад имамо, а кад сте почели да радите, низале су се тешке године.   

                                                                                                        
У име Организационог одбора за прославу годишњице матуре, своје класиће и све присутне је поздравио Дејан Живаљевић, помоћник начелника Управе полиције МУП-а, некадашњи ученик 6. вода, и позвао их да минутом ћутања одају пошту свим погинулим и умрлим колегама, професорима, командирима...          

                   
 
Стари другови отишли су из спортске хале у учионице, на још један час одељењског старешине, фотографисали се и обишли круг своје некадашње школе. Остатак поподнева провели су у ресторану Центра, дружећи се уз музику и разговор.

- Наше класе се многи сећају као последње која се овде школовала две године. Већ следећа је била 4-годишња - каже Живаљевић.- Били смо и последњи који су дали заклетву. Већина нас је одржала тада дату реч. Иако више нису сви у полицији, траг који је Школа оставила је неизбрисив. На пример, наш друг Љубиша Лукић живи у Цириху и ради као грађевинац. Лепо се снашао у том послу, вредан је, способан, честит. Иако је отишао у иностранство, није заборавио ни своју земљу, ни службу, ни ову школу. Одлазећи у свој крај, видео је шта све недостаје станици у Бајиној Башти, у којој је некад радио, па је желео да помогне. Купио је џип! Такав донатор ретко ко од нас може да буде.

29. класа                      

Следеће суботе, 12. 6. 2010. године, на 10-годишњици матуре, састала се 29. класа.

       
              
- Многима од нас било је најинтересантније на ЧОС-у - рекао нам је Бранислав Брдар, котренер Центра у Одсеку за полицијска овлашћења. - Седећи у клупама које више нису исте као наше, опет смо се осећали као ђаци. Имали смо осећај да смо исти као пре 10 година, да нисмо ни одлазили.
Наша је генерација прошла кроз сито и решето! Били смо при крају треће године када је почело бомбардовање. Правац из клупе, кренули смо да радимо као прави полицајци. То нам је признато као логоровање.
Ми смо били последња класа која је у трећој години држала стражу, што су после нас преузели радници тадашње Полицијске станице за обезбеђење објеката.
Били смо и последња класа која се хранила у школској згради. Ту је сад ученички клуб. Кад смо дошли на промоцију, ручали смо у новом ресторану.

На овај сусрет нису сви дошли, а онима који јесу, било је изузетно драго што су имали прилику да проведу још један да у својој школи.

Ј. Обрадовић
 

Прославили једну, две и три деценије од завршетка Школе


У јуну 2009. године јубиларне годишњице матуре прославиле су 9, 18. и 28. класа.

- Суботе у јуну обележене су у нашем календару рада црвеним словима - рекла је једном приликом директорка Школе - Центра Биљана Пушкар. - Тада се у школском кругу поново срећу некадашњи ђаци, сад већ одрасли људи, да обнове сећања која чувају 10, 20, или 30 година.


9. класа  
- Свака генерација је специфична на свој начин, а ова је била посебна по томе што ју је захватила реформа школства - испричао нам је тадашњи помоћник директора за општестручну наставу, Душан Сремац. -  Првих 9 водова било је овде четири године, а још четири вода уписали смо после завршеног 10. разреда, на двогодишње школовање.

Сви они који су могли 13. јуна да дођу у своју некадашњу школу, окупили су се на једном заједничком састанку у спортској хали.
- За посебно ангажовање појединаца из ове генерације на реформи Средње школе унутрашњих послова, припремили смо један поклон - рекла је госпођа Пушкар. - Молим ученика Младена Курибака да изађе и прими овај поклон, знак наше захвалности. Надам се да ће ова слика Школе стајати у Управи полиције, и верујем да ће будити лепе успомене свих наших бивших ученика.

 

Са трибина у хали, 9. класа је, као некада, подељена по водовима. Следила је уобичајена "прозивка" у учионицама. Неки су били са својим професорима, а неки су сами прелиставали дневнике и прозвали све своје другове. Ту се могло чути где ко ради, да ли се оженио, колико деце има, како је напредовао у служби, да ли је задовољан својим послом... Било је и шала и сећања на оне који нису ту.

Одељењски старешина 1. вода био је професор Бранко Јевић. Мада није присуствовао овом часу, његови ђаци су га с радошћу спомињали. Изврстан предавач, озбиљан и строг, кажу да никако није волео да му било ко прекида час. "Шта се десило? Је л` гори?! Је л` поплава?!" - викнуо би професор, ако би се неко, у сред часа појавио на вратима.

После састанка у учионицама и заједничког фотографисања, уследио је обилазак школске зграде, интерната, круга...
- Видите ову бину? Ја сам је правио, да бих добио два наградна дана.  Спојио сам их са 29. новембром, а једино тако ми се исплатило да идем кући - сећа се Веселин Ђуковић, криминалистички техничар из Подгорице. - То је било давне 1978. године.
- Ми остарали, порасло дрвеће - додаје на то његов друг Зоран Базовић. - Иначе ми Црногорци, смо стигли још јуче, па смо спавали у "великом" интернату П+2. Не могу да опишем тај осећај!

Сви су се поново окупили на ручку, у школском ресторану.
Једног од професора, Лазу Адамовића, питали смо кога би могао посебно да издвоји из ове генерације.
- Први у класи био је Предраг Петровић, који није дошао на овај састанак. Кажу ми да је негде у Босни. Али мени је у посебном сећању остао Жића Марадона. То је онај црнокоси, куштрави момак у белом - од патика, од кошуље. Био је одличан спортиста, кошаркаш.

- Моје име је отишло у заборав, а због фризуре и минђуше, добио сам надимак по фудбалеру - објашњава нам Живорад Ђурић. - Спорт је од мене направио оно што сам данас. Моја лопта, моји професори физичког и ова школа. Постао сам први полицајац који је играо кошарку за 1. савезну лигу. Током свог школовања учествовао сам на свим Милицијадама. То су била такмичења свих школа полиције у тадашњој Југославији, а било их је 6: у Љубљани, Загребу, Сарајеву, Вучитрну, Скопљу и Сремској Каменици. Били смо прваци у свеукупном спорту!
Пре доласка у ову школу живео сам са мајком. Она је погинула када сам имао 14 година. А мајка ти највише треба... увек! Школа ми је заменила све. Овде сам одрастао, добио крила. Зато сам желео да своје дугогодишње искуство пренесем ђацима. Једно време сам овде био командир вода, у 24. класи. Та класа је добила плакету УНИЦЕФ-а у акцији "Помозите деци без родитеља". Ја сам знао како је одрастати сам, па смо успели да сакупимо добровољни прилог, који је у тој акцији био запажен.
И данас смо сакупили око 45.000 динара за децу без родитеља са Косова, јер полиција је и народна, и хумана, а не само строга.

А да полицајци умеју да буду и џентлмени, увериле су се све даме које су биле присутне на ручку приређеном за 9. класу. Свака куварица добила је по цвет (јер су их оне "отхраниле"), а дивним букетом обрадовали су и своју професорицу руског језика, Радојку Крунић.



19. класа
Око 280 бивших ученика присуствовало је 23. маја 2009.  прослави у кругу Школе. За 20 година, ова генерација се састала први пут. Били су изненађени променама које су успели да виде, као и оним са којима их је упознао помоћник директора Мирослав  Мијаиловић.

 Дан је прошао у дружењу, обнављању контаката, сећањима.
- Окупили смо се  испред бине, где смо се иначе својевремено постројавали, - рекао нам је Петар Васелек, један од организатора овог скупа. - Стајали смо ту, после пуне две деценије. Наша десетогодишњица била је 1999. године, за време бомбардовања...

 

 

 После заједничког састанка у (за нас новој) спортској хали, сваки вод је отишао у свој кабинет, са разредним старешином и командиром. Први пут након двадесет година, отворени су наши дневници и уписано је ко је присуствовао овом ЧОС-у а ко не. Минутом ћутања одали смо пошту колегама који су часно положили своје животе у досадашњим ратним дешавањима.
Након ЧОС-а обишли смо објекте у школском кругу, упозтнали се са новим начином обуке и видели реновиране интернате. После свега тога, настављено је дружење у ресторану школе.
 

 

Бившим ђацима 19. класе овај састанак и дан проведен у Школи, много је значио. Кажу да ће им дуго остати у сећању.




28. класа
Испред такозваног малог интерната окупило се неколико десетина људи. Узвици, поздрави, гласан разговор, много питања, радост у очима. Ни ова класа до сада није није имала ни један састанак. Плашили су се да неће успети ни овај пут, пошто њихове Школе више нема. Успели су ипак да се сакупе 20. јуна 2009. године.



Ученици сами организују своје годишњице, па је један од организатора овог сусрета, Жељко Бркић, задужио из сваког вода по једног представника и предложио да следећи састанак буде за пет година.

Некадашње ђаке поздравио је помоћник директора Душан Поповић.
- Ја сам овде 32 године и сваког дана, верујте, видим нешто ново. Само обриси школске зграде остали су исти. Али ваш стари интернат је још увек на истом месту. Драго ми је што сад нисте прво отишли у бифе, него пред свој интернат, код оних 10 црта.

Замољен је затим да им се обрати неко ко је својим ученицима "четири године цедио сваку кап зноја".
- Сами сте рекли да никад нисте били спремнији него овде - казао је њихов професор специјалног физичког образовања, Јанош Копас. - Многи од вас од матуре нису крочили у своју кућу. А ово је ваш дом. Свака ваша добронамерна критика ће нам добро доћи. Многи ме питају како смо могли да дозволимо да се угаси Школа. Права реч је трансформација, не гашење. Видите ову халу? Овде се одвијау многа такмичења. То је добро. У садашњем начину обуке има много новина. Рецимо, полицајац ментор који је мајстор свог заната! Ви сте способни за то. Будите што боље информисани! Допринесите да ова служба буде што боља. И дођите нам чешће.


Јасна Обрадовић







                                                                              
 

[1]
Архива